Школа без насиља

     »Школа је место учења и одрастања. Из ње носимо успомене кроз цео живот. Ако су та искуства негативна, наше самопоштовање је ниско, а ми постајемо неуспешни. Ако су позитивна, имамо шансу да направимо добар резултат. Зато приватни сектор треба да размисли како доприносе да из школа добијају ОВАКАВ кадар.«

Александар Саша Ђорђевић,

Национални амбасадор УНИЦЕФ-а за Србију

     Главни циљ „Школе без насиља“ јесте стварање безбедне и подстицајне средине за учење, рад и развој. У оквиру овог програма насиље је дефинисано као сваки облик понашања који има за циљ намерно наношење психичког или физичког бола другоме. Програм је пре свега намењен деци, наставницима и запосленима у школама, али и родитељима и читавој локалној заједници.

     Реализација програма „Школа без насиља“ започела је школске 2005/06. године. Овај програм спроводи УНИЦЕФ у сарадњи са Министарством просвете, Министарством здравља, Министарством рада и социјалне политике, Саветом за права детета Владе Републике Србије, Заводом за унапређивање образовања и васпитања, а од 2008/09. године у програму учествују Министарство унутрашњих послова и Министарство омладине и спорта.

     Програм има за циљ смањење насиља над и међу децом и  стварање безбедне и подстицајне средине за учење и рад. С обзиром на постављени циљ, трајање програма није временски ограничено, програм је развојни, са очекивањем да ће се  проширити на што већи број школа и тенденцијом да  постане саставни део васпитног  рада школа.

     Кроз програм се стичу  конкретна знања о томе како се проблем насиља може решити  учењем техника понашања и  процедура у превазилажењу  конфликта. Програм је је пре свега намењен деци, наставницима и запосленима у школама, али  и родитељима и целокупној локалној заједници.

     Програм је развијен кроз 4 садржинске компоненте:

1. Истраживачка компонента-истраживање искустава и ставова свих у школи о насиљу, обрада и презентација резултата наставницима, деци, родитељима и локалној заједници;
2. Едукативна компонента-обука наставника и школског особља о насиљу, вештинама конструктивне комуникације, као и отвореног дијалога међу децом и одраслима, о управљању конфликтима, о превентивној улози школских правила и реституције тј. надокнади штете, о позитивној дисциплини, о конструктивној интервенцији, о формирању унутрашње заштитне мреже у школи;
3. Вршњачка компонента-рад са децом-вршњацима на препознавању и откривању, насиља, вршњачкој заштити и „насилника“ и „жртви“, изградњи узајамног поверења и смањењу  насилног понашања међу вршњацима;
4. Компонента породица/медији/локална заједница-промоција узајамне сарадње, и мобилисање јавности за изградњу савезништва и активно деловање на смањењу насиља у заједници.

Седам корака ка школи без насиља   

     Примена овог програма и његова трајна уградња у школски програм радатрају бар једну школску годину. У овом процесу школа пролази седам корака:

• подизање свести о проблему–прихватање чињенице да се у  школи догађа насиље;
• формирање унутрашње заштитне мреже–доношење процедура и механизама који ће обезбедити

да она трајно функционише;

• успешно функционисање унутрашње заштитне мреже–дефинисане процедуре за бележење насиља и предузимање мера заштите;

• формирање спољашње заштитне мреже–укључивање дома здравља, центра за социјални рад, полицијске управе и општине у рад програма;

• обраћање за помоћ деце/породица изложених насиљу–успостављање поверења  у унутрашњи и спољашњи тим помагача (заштитне мреже);

• функционисање система интервенција–дефинисане процедуре за правовремен и конструктиван одговор на насиље, а интервентни и превентивни програми примењују се у школској пракси;

• самопроцена школе–да ли је школа постала безбедно окружење за децу/ученике, да ли родитељи и наставници сматрају да школа може самостално да настави са програмом и да је постала сигурније место за развој.